ПРЕДГОВОР
Пре нешто више од године дана, седећи на трему горње Испоснице Светога Саве, док се непрозирна ноћ спуштала на шуме и планине које су нас окруживале а пролетња хладноћа полако увлачила у кости, први пут сам од оца Архимандрита Тихона Ракићевића чуо како он већ неколико година, тихо и посвећено, у посебној сабраности и са великим стрпљењем пише једну несвакидашњу књигу. Књигу која се не пише из радозналости, истраживачког порива или простог људског надахнућа и знатижеље. Ово је била књига друге врсте. Њена другачијост потекла је како из другог порекла којег је имала тако и из другачијег садржаја књиге. Главна личност ове књиге, на известан начин, начин скривен од очију овога света и његове логике, надахнула је игумана Mанастира Студенице да јој посвети неколико година свога живота и да је oпише. Писац је, тако ми се тада обзнанило, позван на ово писање као на својеврсну службу. Јер његов задатак није био једино у томе да напише једну у низу људских биографија, да акривично анализирајући све доступне изворе виртуозно и до детаља реконструише ову страшну повест. Нити је требало да он својим писањем укаже само на етичке, правне, криминолошке, медицинске, психолошке и пенолошке аспекте овог случаја. Требало је да он пером и речима, уместо кичицом и бојама наслика икону Миличиног мучеништва. Не фотографију, не обичну слику. Икону. И то је урадио.
Зато ова књига представља својеврсни наставак древних хришћанских мученичких аката, и то на више начина. И по томе што су у њу уткани судски документи који хладним и суздржаним вокабуларом правне процедуре говоре о ономе шта се тог кобног дана догодило, што је, као што знамо, најстарији слој овог књижевно-правног жанра. И по томе што су јој придодати записи и сведочанства очевидаца и учесника у овој трагедији који немају правни карактер него су плод личних искустава и доживљаја, како се поменути жанр даље развијао. И по томе што је сав тај материјал на крају уобличен и заокружен срцем и умом, вером и језиком, описивањем и тумачењем писца, у овом случају – студеничког архимандрита.
Да би се разумела ова књига, неопходно јој је прићи кроз њен основни појам, оно о чему она на суштински начин казује. Тај појам и такав начин су сведочење односно мартирија не само Милице Костић него и писца овог дела. Уколико грчкој речи мартир (μάρτυς, υρος, ὁ) приступимо дијахронијски и сагледамо је у историјском развоју и семантичким изменама њеног садржаја, видећемо да се унутрашња развојна динамика овог термина на различите начине одражава у овој књизи.
Она говори о мартирији Милице Костић, која жртвовањем сопственог живота посведочује Оног у кога верује – Христа и Оно по чему живи – Јеванђеље; она говори и мартирији Миличиних рођака и пријатеља, десетина и стотина сведока који су нешто видели и о томе оставили сведочанство; она на крају говори и о мартирији оца Тихона, који се сећа – чува од заборава и брани сећање на Милицу на најбољи начин на који зна и уме, начин монашки: уткивајући је у молитву и остављајући запис, пишући свештени спомен на њено страдање.
Иако је ова књига о Милици Костић директно повезана са људским правима у сфери нарушавања полних слобода, индиректно гледано, она их у ствари надилази и тиче се много ширих аспеката овог феномена. Ту је пре свега реч о очувању темељних димензија људске личности, ненарушивог права сваког људског бића на живот у слободи и достојанству.
Живимо у временима када лернијска хидра, људског и не само људског зла, све отвореније показује своја изопачена лица. У временима насиља, непоштовања људских права и слобода и злоупотреба људске личности. У таквим временима, под таквим сивим и непрозирним облацима страха и безнађа, све је теже на нивоу свакодневног људског постојања, угледати светло наде и доживети макар кратку посету оптимизма. Пример Милице Костић, трагичан и страшан по ономе што јој је претило а узвишен, на један антички, и свештено потресан, на један жртвено-хришћански начин, представља јарки зрак светлости који просеца и пробија како те облаке страха тако и маглуштину безнађа. Њена жртва, њена крв, нећу исхитрити ако будем рекао крв мученичка, може да послужи као семе наде и извор надахнућа за безбројне генерације нових бораца за људско достојанство, доброту и правду уколико будемо умели да је као такву сагледамо и примимо. Као што смо смогли снаге и имали мудрости да донесемо Маријин закон – закон о посебним мерама за спречавање кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, тако треба да установимо и Миличин дан – дан у коме бисмо се истовремено сећали ове неумрле девојке и васпитавали за слободу, достојанство и поштовање сваке људске личности и активну борбу за такве, данас и овде тако потребне а толико одсутне, идеале.
Владимир Вукашиновић
У Земуну, понедељак, 2. септембар,
на дан Миличиног скока – сведочења,
2013. године
