ЧИТАОЦИМА
Рођена сам четири године после смрти моје тетке Милице Костић. Моје одрастање у селу Стројинци, у истој кући у којој је она рођена, подразумевало је да ће мој живот бити обележен њеним страдањем. Мој отац, Миличин брат, и сва моја породица, њено страдање носи у себи и, на неки начин, проживљава. Ово ми даје право да и ја, коначно, проговорим о неким стварима.
О Милици се није говорило четири деценије. Она је била заборављена, тачније, силом потиснута из јавног сећања Крушевљана и Србије. Дневна штампа је у септембру и октобру те давне 1974. године спровела успешну кампању да угуши сећање на Милицу. Њена жртва је проглашена за узалудну а Милица за девојку која је пострадала због превазиђеног патријархалног васпитања (требало је да помену – хришћанског васпитања али било је забрањено). Ова кампања је спроведена, првенствено, да не би било таласања у граду пред прославу 30 година ослобођења Крушевца и пред велике конгресе Социјалистичке омладине Југославије и Србије, који су одржани те јесени. Дневна штампа је угушила спомен на Милицу, а о њој је потом било непожељно и говорити. Тако су протицале године и деценије. Ипак, поуздано знам да међу појединцима у нашој Цркви Милица није престајала да живи. Када сам била дете, 3. разред основне школе, један угледни господин посетио је нашу кућу и пренео поздраве од српског Владике из Немачке и поручио да неко мисли на Милицу. Тај Владика је Православној омладинској заједници у Немачкој још 1980. године дао име „Милица Костић“. Последњих неколико година отац Тихон Ракићевић, игуман из Студенице, уложио је невероватан труд да скупи податке и чињенице о Миличином животу и о смислу њеног страдања. Иако смо некако осећали да ради нешто позитивно и добро, нисмо могли да замислимо колико ће да уради. Пре две године појавила се његова књига Борба за достојанство – изложење живота и мученичког подвига ученице Милице Костић (1956–1974), која је један истински спомен на нашу Милицу. Уводну реч за ову књигу написао је Патријарх Иринеј. После чердесет година ћутања, Црква је нашу Милицу јавно одбранила и повратила међу нас, тачније речено – рехабилитовала. Ово је била велика утеха за мене, за нашу родбину и Миличине пријатеље. Сви ми који смо је волели не морамо више да ћутимо. Радовали смо што је, из ове књиге, свако могао о Милици да се информише на најбољи могући начин јер је то студија написана на основу великог броја докумената и сведочења.
Ипак, у јесен прошле године, догодило се нешто што је веома повредило и мене и моје најближе. Дневна штампа је почела да пише о Милици. Измислили су причу да јој је познати певач посветио песму. Ова неистина заинтересовала је јавно мњење да би, после неколико дана, штампа прешла на политику и на некакве политичке критике и оптужбе. Јако смо повређени што се Миличино име користи у политичким разрачунавањима. Јавност, поготову у Крушевцу, саосећа са њеном жртвом. Постоји и идеја да улица у Крушевцу добије њено име. Иако постоје многе у основи добре жеље, тешко нам пада да се Милица помиње у контексту дневнополитичких збивања. Свакако да је наша Милица заслужила да добије улицу, али није заслужила да се то ради стихијски, на брзину. То нису места где треба да се говори о њој. Ко хоће нешто да сазна о Милици треба да прочита поменуту књигу или да изађе на сајт milicakostic.rs, који је отворила Милка, Миличина најбоља другарица, која ју је најбоље познавала. Ту се налази оно што треба да се зна о Милици. Не желимо ни да нашу Милицу користе неке невладине организације за заштиту жена, опет из истих разлога – политике. Милица се, једноставно, не уклапа у такве контексте. Она је била српско сеоско дете, из једне племените патријархалне средине и из наше православне куће. То је била она. У друге се контексте и средине она не уклапа. Мало је необично да нико, у недавним писањима дневне штампе, није поменуо да је Милица веровала у Бога. Прећуткивање овог момента унапред нам указује да нешто није у реду.
Дневна штампа је, после Миличине смрти 1974. године, нанела велики бол мојим деди и баки (њеним родитељима) а сада опет о Милици пише по новинама и интернету ко год хоће. Иако нам је јасно да се многи добронамерни људи интересују за њу, за мене и за нашу родбину је болна свака површност. Онај кога занимају Миличин живот и страдање, не треба да се информише преко дневних новина. Као што сам написала, треба да прочита књигу или, макар, да изађу на сајт milicakostic.rs. Овде постоји сажета верзија књиге, која је раније објављена у новинама Православље (бројеви 1118–1121, од октобра до децембра 2013). Као што сам већ рекла, Милицу нам је у јавно сећање вратила Црква. Милица нам је света и она је то заслужила. Из Цркве је дошла њена рехабилитација која је изнад било чијих интереса и дневне политике.
Јасмина Живић (девојачки Костић), ћерка Миломира, рођеног брата Милице Костић
уз подршку:
Милије Вељић (девојачки Костић), Милицине рођене сестре и њене ћерке Наташе,
Миланке Стефановић (девојачки Костић), Миличине друге рођене сестре,
Милке Савић (девојачки Милошевић), некадашње Миличине другарице и комшинице
фебруар 2016. године
